ОТВОРЕНО ПИСМО СРПСКОМ ПАТРИЈАРХУ ИРИНЕЈУ И ИВИЦИ ДАЧИЋУ, ПРЕМИЈЕРУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Ako slučajno strefite na ovaj blog evo informacije o mom sajtu:

 www.durmitara.com  i e-mail adresa: durmitara@yahoo.com

ОТВОРЕНО  ПИСМО

СРПСКОМ  ПАТРИЈАРХУ  ИРИНЕЈУ и

ИВИЦИ  ДАЧИЋУ, ПРЕМИЈЕРУ  РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

ДА  ЛИ  СТЕ  СВЈЕСНИ  ДА  СТЕ ОРДЕН  БЕЛОГ  АНЂЕЛА  ПРИМИЛИ  ОД  ЦРНОГ ЂАВОЛА? 

(Da biste povećali, zumirali tekst, to možete učiniti tako da držite pritusnut taster Ctrl i istovremeno kuckate na tipku + dok ne dobijete odgovarajuću veličinu teksta. Za smanjenje, ponovo držite pritisnut taster Ctrl i kuckajte na tipku minus, koja je za crtice, desno od tipke za tačku) 

Господо,

Молим Вас да ми не замјерите ако се у тексту који Вам пишем покаже да нисам актуелно информисан. Ако тако буде, биће то због тога што из викендице у којој сам, а она уз то није моја и ускоро ћу је морати напустити, јер моја је током рата у БиХ девастирана, немам могућност „изаћи“ на интернет, већ само путем e-mail: durmitara@yahoo.com примити и послати писмо без графике.

Ово отворено писмо пишем Вама двојици, који сте од епископа Филарета примили орден Белог Анђела, уз владике Пахомија и Качавенду. Тај догађај, својевремено, доживих као најсрамније што је један Србин у новијој српској историји приредио, у првом реду, двојици високих актуалних српских званичника, а они то примише, тако је изгледало, са захвалношћу и као почаст. Уз то, колико знам, нико од слободоумних Срба, не рече о томе оно што би се морало чути, па нека народ почује:

Док Ви примасте орден, тада осјећах грозан, неподношљив стид и још га осјећам, што сам припадник нације у којој два Србина, један челник у религиозној области, а други тада министар, а од прошле године и министар и премијер, дозволише себи да их један профан човјек, какав је епископ милешевски Филарет, насамарује, тако као да су они неке непознате особе, жељне било какве медијске пажње и популарности.

Када сам на тв видио како примате ОРДЕН Белог Анђела из руку особе која је оличење црног ђавола, имао сам утисак да тиме помажете Филарету да он сав српски народ попрска садржајем моралне клоаке, али да тиме што Ви примисте орден, он, слично као што криминалци перу паре, опра кал (блато) са свог, морално свим и свачим неморалним, упрсканог лица. Можемо о Филарету имати утисак какав хоћемо, али не можемо порећи то да је тешко наћи примјер да се једна морална сподоба, у људском смислу – патуљак, досјетио да на најперфиднији начин себе и двојицу своје сабраће, њему јако сличних, представи  као моралне горостасе, захваљујући томе што је за ревер „одијела, које је сво од закрпа“ ставио два „цвијета“, за које је знао да народ држи да су они и „мирисни“ онако како их јавни медији представљају, а да ли су цвјетови заиста мирисни или не, за Филаретову ујдурму је суштински небитно. Он је, на само њему својствен начин, „дизајнирао“ орден Белог Анђела, злоупотребом једне од највеличанственијих фрески српског средњевјековног сликарства, тако да би му на показаној „умјетничкој“ умјешности, скоро могли позавидјети и ауторица романа и режисер филма о Франкенштајну.

Ово писмо Вам пишем слично као што човјек, који приђе бунару у који је неко упао, оном у бунару пружи руку, како би му помогао да се из бунара искобеља. Ви сте упали у Филаретов „бунар“ и у њему ћете остати све дотле док му орден Белог Анђела не вратите. Ово Вам пишем да бих Бам помогао да увидите какву сте грешку починили, па, могуће и охрабрим Вас да учините то што Вам је сада једино преостало – вратите орден Белог анђела, ономе ко је, у моралном смислу, синоним за црног ђавола.

Русо нам је оставио доста мудрих запажања, а ово је за Вашу ситуацију посебно прикладно. Гласи: Требамо се стидјети ако смо учинили грешку, а не када је поправљамо! Прикладно је подсјетити Вас и на Конфуцијеву изреку: Човјек који направи грешку и не исправи је када примијети да је грешку починио, прави другу грешку.

Основна намјера ми је да Вам покажем, докажем, да сте грешку починили и тако Вам помогнем да је исправите, на своју и на националну корист. Жао ми је што ћу, у показивању Вам да сте починили грешку, морати помињати неке чињенице у вези Филарета и пајдаша његових, Качавенде и Пахомија, а које бих радије прешутио, али је то овога пута немогуће. Тиме ће бити, у овом случају посебно, потврђено запажање једног античког мудраца, да је немогуће другоме помоћи, а да се при томе не унизимо.

Како схватити да патријарх СПЦ и министар унутрашњих послова не знају ко, каква особа у моралном смислу, им додјељује орден?

Господо, ако то нисте знали – а како повјеровати да нисте знали, али ето изгледа, ако сте и знали, да Вам то није сметало – сама та чињеница, једна или друга, сада је свеједно која, била би довољна да, након овог отвореног писма, из моралних разлога, вратите орден Белог Анђела „црном ђаволу“, уз лично покајање и јавно извињење нацији, или, ако то не учините, онда да се с орденом на грудима повучете са својих положаја и склоните се, по народној пословици, у мишију рупу, јер ако орден не вратите, пристајањем да га и даље имате, показаћете, корпус деликти, какав је Ваш став према моралним начелима у која се, кобајаги, заклињете. Ако би тако било, тако ће СПЦ јавности дати до знања да у њеним челним редовима, упркос свему, и даље могу остати филарети, пахомије, качавенде и њима слични, али да у тој институцији нема мјеста за једног, колико знам, честитог владику Артемија. Испада да се њега може (стварно) изопштити из СПЦ, а да се горе поменуте, из неких разлога, у њој мора толерисати. Здраворазумски је тешко схватити који би то разлози могли бити!?

Јеленко Мићевић, како је свјетовно Филаретово име, мој је даљњи рођак по мајци. Он је нешто млађи од мене и ми се нисмо дружили док смо били у Коњицу. Он је уписао богословску школу, а по њеном завршетку замонашио се и за релативно кратко вријеме постао благајник у Патријаршији у Београду. Ускоро пукне брука да је покрао благајну. Помислим да је рашчињен, али неколико година, након што је вијест о његовој крађи патријаршијске благајне, била главна тема мјесецима у нашем родном мјесту, када је Филаретов братић убио свог деду, а Филаретовог оца, да би му узео новац од продатог вола, позове ме, коју седмицу касније, Јеленко – Филарет – из хотела Европа у Сарајеву и затражи да се видимо. Пристанем. Он, ваљда ради дискретности, предложи да се видимо у мом стану. Јако сам се изненадио када сам га видио у мантији. Истражни органи за крвне деликте у Коњицу већ су располагали доказима да је убиство Филаретовог оца извршио Филаретов братић, шеснаестогодишњак, ради користољубља. Филарет дође и почне да ме обрађује да учествујем у ујдурми, коју је он организовао уз помоћ утицајних људи у Цркви у Сарајеву, да судски вјештак, близак Цркви, како он рече, након ексхумације дâ мишљење да шеснаестогодишњак није могао задати смртоносан ударац његовом оцу, већ да је то учинио неко други, а сумњивих је могло бити подоста, с обзиром на бескарактерност његовог оца.

Упитам Филарета: „Ако твој братић није убио Луку (тако је било име Јеленковом оцу) како се новац од продатог вола нашао у стану твог брата, а брат ти милицији прије претреса стана није рекао, јер није ни знао, да тај новац у стану постоји, а милиција га је пронашла“?

Филарет је одговорио: „Знам ја ко је убио мог оца, али морамо спрати бруку с породице!“

Упитао сам га поново: „Да ли је бруку могуће спрати лажима и товарењем кривице за убиство на неког невиног“?

Овдје је наш разговор дошао до врло неугодне фазе.

Видјећи с каквом моралном сподобом водим разговор упитам га како се спасио од расчињења након што је покрао благајну Патријаршије? Одговор је гласио: „Уцијенио сам их и рекао им, ако ме расчине да ћу пропјевати“ и онда почео да прича, о гадостима у круговима Цркве, које би било одвратно и читати, па замислите како је било мени слушати о томе. Том приликом, што би се рекло, мртав-хладан, виђено споља, слушао сам калуђера Филарета и донио одлуку да од тог часа сам себе изопштим из Цркве којој сам припадао по рођењу, а у којој постоје особе као што је он и такве о каквима ми је он причао. То самоизопштење из СПЦ објавио сам касније у једној од својих књига. (Толстојев примјер ми је био за поуку).

Могуће, да патријарх Иринеј сада може рећи: с каквим правом, ако нисам припадник Цркве на чијем је он челу, њега позивам на одговорност и на покајање, због тога што је орден Белог Анђела примио из руку „црног ђавола“. Чиним то по основу припадности српској нацији. Онај, ко тако пожели, када одрасте, или како би то рекла народна мудрост, када се дозове памети, може да се одрекне религије својих предака и у случају када не прими неку другу религију или не постане ни атеист,  али се човјек никада не може одрећи припадности нацији у оквиру које су му оба родитеља рођени.

Исус  је био пантеист, што су исправно били схватили гностици и касније богумили, а такозвани правовјерни хришћани, Исусов наук никад нису појмили, због подвале св. Павла, конвертита, који је учествовао у каменовању, до смрти, Стефана првомученика, па се касније, као, дозвао памети. Салве, конвертит Павле, Исусов наук је прекрио префарбаним јудаистичким камењем. Он је Исусов наук, не поимајући га – о чему је најбољу анализу, у виду доказа, свијету дао К. Г. Јунг – на свој, несхваћен начин, уградио у темеље религијског монструма који се данас именује хришћанством. Исус би сада, када би био у прилици да види ово чудовиште, које је настало на основу његовог наука, пљунуо у лице римском папи, о чему је писао још Достојевски, већини кардинала, неким патријарсима и владикама, а и челницима многих протестантских деноминација, а мене би срдачно пригрлио, када би видио, на основу мојих књига, како сам његов наук представио на ововремен начин. Из тог разлога морао сам се одрећи припадности религији која, за онога ко је Исусов наук спознао у себи, с Исусовим науком нема никакве везе, већ је тотална супротност Исусовом науку, слично каква су била тумачења Марксове теорије о бескласном друштву од стране комитетских пискарала-блебетала.

Срби су платили врло високу цијену, и још је плаћају, што су блебетање комитетских пискарала о Марксовом науку – који наук је толико далоковид, да кратковиди у њему нису могли видјети оно што је битно, баш слично као ни правовјерни хришћани оно што је суштинско у Исусовом науку – држали за мудрост, а када им је речено да је то била заблуда, глупа илузија, у српској души је настао вакуум. Умјесто да тај вакум буде попуњен конструктивним погледом на живот и у оквиру њега, таквог какав је у новонасталим околностима, духовном праксом која води задовољењу човјековог трећег, искључиво духовног нагона, нагона самостварења, или, религијски речено, вјере у Бога, насталу празнину врло вјешто је искористио еснаф, много старији од комитетских пискарала-блебетала, и, кад је дошло пет минута за његове припаднике, они су надомјестак за блебетање, коме је истекао рок употребе, замијенили оним на коме нема рока трајања, захваљујући човјековој урођеној потреби да вјерује у нешто безвремено и безгранично, и они му сада ту потребу задовољавају на дегенеративан начин, за што су најпријемчивији необразовани и они који о самоспознаји, о Исусовом науку и спознајама осталих Великих Просвјетљеника, појма немају.

Згрожен друштвеним стањем, које је настало када је стадо остало без чобана, па блејањем призивало, каквог-таквог, другог чобана, у незамисливо грозним условима током избјеглиштва прихватио сам се да по други пут напишем дјело (чији ми је првописани рукопис пропао у стану у Сарајеву) о томе како да савремени човјек схвати наук који је у Палестину донио Исус, након претходног боравка у Египту, Вавилону, Индији и Тибету – о чему неоспорни докази, с обзиром на њихов садржај, постоје у гностичким списима, а само фрагментарно и у библијским Јевањђељима – а о ком су, прије Исуса, говорили највећи просвјетљеници: Заратустра, Лао-це, Буда, Бодидарма (који је будизам „пренио“ у Кину, одакле се он проширио и на Јапан, у виду зен-будизма), те касније, код нас, Његош и, на научан начин, Карл Густав Јунг. У том свом животном дјелу, Наша јога и просвјетљење – теорија и методологија духовнотјелесног самоусавршавања, изнио сам очекивање, које се касније показало тачним:

Свјестан сам да ће Црква(е) свом својом силином моћи кренути против, тек кроз грумен пробиле клице наше јоге, и то је неизбјежно. Већ је видим како на Пегазу човјекових заблуда јаше, подмукло га мамузајући, како би он тако постао што плаховитији и тиме и она ономе ка коме се устремила страшнија. У десној руци јој је копље намазано отровом стварне безбожности, о ункашу је топуз сачињен од догме, за појасом јој је сабља наоштрена брусом мржње за све што истински води спознаји Бога, а у лијевој руци држи штит на коме пише: Исусово учење или; У име Бога нашега, Господа Исуса, Јединорођеног Сина Божијег. Знам да ће то бити сусрет Давида и Голијата, али ако се мегдан одржи на пољу Истине, зна се – то је већ судбински одређено и на крајњи исход нико неће моћи битно утицати – побједа ће бити Давидова, јер на страни Давидовој биће и Исус Христ лично.

Да је Исус био пантеист и претеча Спинозе, свједоче Његове ријечи из Петнаесте изреке у Јевањђељу по Томи: „Расцепи дрво, ја сам у њему; подигни камен, и наћи ћеш ме испод њега“.

А сад се враћам разговору с Филаретом.

Подсјетим га да већ годинама практикујем хатха јогу и објасним му шта у Патанђалијевим Јогасутрама значе два прва корака на путу јоге, којих се прдржавам и да због тога не могу удовољити његовом захтјеву да учествујем у ујдурми, како би се намјештаљкама и лажима, како он рече, спрала брука с породице, а кривица за убиство натоварила на врат неком невином. Та правила су: прво, Општа правила исправног поступања према другима (Yama) и друго, Лична правила (Niyama).

Када је Филарет саслушао како изгледа понашање човјека који се придржава наведених правила, рекао ми је: „Роде, да си ти у оквиру мајке Цркве, ти би ускоро по упокојењу био проглашен за свеца“. На ово сам му одговорио да то знам и додао: „а да ли си ти свјестан тога када би се на тебе таквог какав си примијенила правила те твоје, како је зовеш Мајке Цркве, да ти не би могао бити калуђер“? Кад је ово чуо, видио сам, било му је јако неугодно, али је наставио да ме убјеђује да требам поћи на ексхумацију леша његовог оца, како би тиме допринијео, како он рече, „угледу“ поступка.

Разумљиво, експлицитно сам то одбио и да би наш сусрет окончао пошао сам до ходника, узео његов мантил из ормара и показао му да га желим придржати док га обуче. Од тада се нас двојица више никада нисмо ни чули ни видјели.

Током рата у БиХ сазнао сам да се Филарет „улогорио“ на Илиџи код Сарајева. Наиђе поред моје викендице син мог рођака, сврати и рече да иде код Филарета да му он путем својих веза избави ујака из Коњица. Рекао је и колико носи DM (дојч марака) за такву Филаретову услугу. Мој коментар је, тим поводом био: „У томе је Филарет као риба у води“. Син мог рођака рекне Филарету да ме видио и да, због тога што сам одбио понуђена ми висока мјеста у власти Републике Српске, преживљавам радећи код комшија најпростије сеоске послове. Филарет ми је поручио да дођем код њега са што већим аутом и он ће ме снабдјети животним намирницама толико да нећу требати радити то што сам радио. Пошто је Филарет рођаковом сину рекао и то да треба поново доћи до њега да би он уредио код Муслимана да његов ујак изађе из Коњица, рекао сам му кад поново види Филарета да му каже да ми је његову поруку пренио и да мој одговор на њу гласи: „Рађе ћу, ако буде стани-пани, умријети од глади, него да од њега (Филарета) примим ишта“.

Свјестан сам каквом и коликом ризику по живот се излажем позивајући патријарха и премијера да схвате и прихвате грешку, покају се због тога што су је починили и врате орден Белог Анђела. Ваљда зато што сам већ преживио шест покушаја моје ликвидације, огуглао сам на страх од смрти и убиства. Психијатри и психолози би могли рећи да би се ово отворено писмо могло навести као примјер онога чиме се бави виктимологија – наука која проучава како жртва привлачи свог егзекутора.

Тим, потенцијалним мојим убицама, клеронационалистима, који су и преко интернета позивали сличне њима, предлажући им да ме убију, у књизи Срби, огледнимо се! – опстати или нестати? поручио сам парафразирајући Сократове ријечи: Након објављивања ове књиге, можете ме убити, али ми не можете нахудити.    

Преко двадесет година пркосио сам перфидном Титовом режиму, који упркост све своје моћи – а за њега ме, поред бројних других сподоба, 1979. године шпијунирао и Војислав Шешељ (видјети Шешељев картом из СДБ у књизи Чувари Југославије - Сурадници Удбе у БиХ, четврти том, стране 461-463.) – неуспједе повити кичму. Касније сам током рата у БиХ, одбијајући врло висока мјеста у власти РС, свакојако се сналазио, чак се претварао да сам „пролупао“, док не успједох побјећи у избјеглиштво, гдје сам у једној старој згради живио шест година без струје и воде. Било би ме стид да сада не покажем кураж па да кажем онако како је, а то је:

национална срамота је када патријарх и најважнији министар, који је у међувремену постао и предсједник владе, од једне профане особе, која је успјела, својим многим поступцима, да постане синоним неморалне особе, приме орден, ма како се орден звао, а та морална сподоба истовремено исти такав орден додјељује и још двојици својих колега (Пахомију и Качавенди), који су по не/моралном имиџу слични Филарету, али су аргументованије него је то Филарет, објелодањени као хомосексуалци-педофили, а за Качавенду постоје оптужбе да је и убица  малољетника који је одбио да му буде љубавник. А да шарада, лакрдија, буде потпуна, онда министар унутрашњих послова Србије – какве ли ироније – примајући орден Белог Анђела  из Филаретових руку бива похваљен што је забранио Параду поноса, шетњу хомосексуалних особа у Београду.

Епископ Филарет додијелио је орден Бели Анђео: патријарху Иринеју, Ивици Дачићу, владикама Пахомију и Качавенди. Поменуте владике су одавно, због много чега, а посебно због хомосексуално-педофилских склоности, синоним велике срамоте Српске Православне Цркве, која срамота је тиме што им је Филарет додијелио орден Белог Анђела подигнута на куб, а због тога што сте Ви прихватили, да уз такав морални шљам, какви су владике Пахомије и Качавенда, од моралне сподобе, каква је Филарет, примите „орден“, Ви сте српску националну срамоту подигли на ен-ту.

Навешћу неколико извода из својих књига  у којима говорим о целибату и о хомосексуалности.

Католичанство, оба­везом це­ли­бата – што је хипокризија над свим свјетским хипокризи­јама и прим­јер је гнусне духовне биједе, јер свештенике приморава да буду перманентни лажови, да крше то пра­вило, а да се пред­ста­вљају за чедне.

Знатиж­е­љан сам када ће се организације за заштиту људских права суочити са Кле­ром, са црк­ве­ном влашћу – сâм то овога часа чиним – стајући у заштиту свеште­ника који­ма се, мислим легално, ускраћује право на сексуалност, једно природно људско право.

Ко познаје јо­гиј­ске методе трансформације сексуалне енерги­је, које је и Исус поз­на­вао, зна да је, посебно мушкарцима, до бар педе­се­те го­дине, без упраж­ња­­ва­ња тих метода, немогуће бити у целибату, а да они остану психич­ки здр­а­ви. Ово једино није јасно Вати­ка­ну, а и православљу, у ком се калуђери, владике и патријарси не могу женити, те су због тога те структуре хришћанства легло и ра­са­д­ник разних сексуалних не­но­р­­ма­л­­ности, које су, добрим дијелом, посљедица забране свеште­ни­­ци­ма да нормално задовољавају своје сексуалне потребе, што је уједно и највеће кршење основних људ­ских права. Адолесценти склони истосполној љубави у свеште­нич­ком еснафу, коме се намеће целибат, препознају своје уточиште и зато је међу католичким свештеницима и православним калуђерима тако много хомосексуалаца. Бога човјек не може надмудрити, баш као што ни комп­ју­тор не мо­же свог твор­ца. Постоји природно нам дат редос­љед у задово­ља­вању нагона. Ако је код одрасле особе задово­љен нагон са­мо­од­р­жа­ња, тада ће се природно јавити сексу­ални на­гон са својим захтје­ви­ма, које је немогуће разумом обуздати. Људи којима је намет­нут це­либат, а не поз­на­ју јогиј­ске методе за трансформацију сек­су­алне енер­гије, требало би да толико мало једу, да од енергије ств­о­­рене уносом хране, ништа не претек­не за покре­та­ње сексуалне жеље, какав је случај углавном са бу­ди­стичким калуђерима. Пош­ту­­ју­ћи то, они би у том случају прилично изгледали као некад логораши у кон­це­нтрационим логорима. А како изгледају като­лич­ки свеште­ни­ци, би­с­­ку­пи, кардинали – сјетите се изгле­да Винка Пуљића, бх карди­на­ла – да неке папе и православне калуђере и владике и не спо­ме­­немо. Не мис­лим само на Кача­вен­ду, који је, поред осталог, владике не­дос­тојног понашања, јед­ном стри­пе­ру, уз помоћ људи њему и стриперу сличних, обезбиједио сти­пен­дију за додатне студије у Риму. Неки од њих сво­јим из­г­­ле­дом под­сје­­ћа­ју на бико­ве, оне који слу­же за прикупљање сјемена за вјеш­­тачку оплодњу крава, па како да се они придр­жа­вају целибата? Никако и никад! Научио сам јогиј­с­ке методе трансформације сек­су­ал­не енер­ги­је у духовну и када ми је то било потребно, током рата нарочито, те мето­де сам упраж­њавао. Али чим бих их пре­с­тао редовно прак­ти­ко­вати, се­­к­­­суална жеља би се појавила, а она кад се појави човјек разу­мом не може учинити много да је обуз­да или скоро чак ништа, ако се нормално храни. То је оно: Бога се не може преварити, па ако човјек нема прилике да се­к­су­а­лну потре­бу задо­во­љи на природан на­чин, мастурбација нуж­но слиј­е­ди или и неки облици ненор­мал­ног задовољења сексуалне жеље.

У католи­чан­ству на челу гнусних канонских лажова је папа, којег зову „свети отац“, а показује се да Рацингер није мо­ралан ни колико би требало да буде обичан хришћанин. Он је као кардинал толерисао не­по­ш­товање целибата од стране свештеника који су сек­су­а­лно усмје­ре­ни према дјечацима. А како онима који о се­би упор­но лажу, како чини папа, кардинали и владике, ишта вјеро­в­а­ти, ма о чему они говорили, а посебно ако је ријеч о религиозности? Сво­је­в­ре­мено је притужба против америчког католичког свеш­те­ни­ка, Ло­рен­са Марфи­ја, који се сексуално иживљавао с око двјеста глу­хо­ни­је­мих дјеча­ка, који су били штићеници дома у коме је он био надре­ђе­ни, стигла у Ватикан, тада кардиналу Рацин­ге­ру, који је за тако нешто био у Ватикану заду­жен, а он је притужбу прикрио и она ника­да није узета у поступак. Сада се тог човјека, човјека који је педо­филију толерисао, и то над немоћним дјеча­ци­ма, нази­ва „светим оцем”. Шта на ово рећи?! Човек којег нази­ва­ју „светим оцем” воња на оно што тече моралном клоаком! Пророчан­ство, да ће се Антихрист појавити у Ватикану, обистињено је. (Не­м­ам ништа, о че­му сам већ писао, против хомосексуалних од­но­са између одрас­лих и слободних особа, а нарочито када они за основ имају осје­ћа­ње љубави, али се гнушам тога да се Каноном забрањују сексуа­л­ни односи, јер је то неприродно. Говоркало се, врло тихо, да је св. Са­ва био хомосексуалан. Не знам је ли или није! Али чиње­ница је када му је Не­­ма­­ња почео тражити цуру за женидбу да је он стру­г­нуо, по­бје­­гао у мана­стир, без очевог знања и благослова). (...)

Жељно очекујем када ће у Подгорици бити организована парада поноса, иако не могу да докучим који је смисао те мани­фес­тације. У Београду је учињен покушај њеног понов­ног орга­ни­зо­ва­ња ове (2009. г.), али није била одржана, јер се митрополит Амфило­хи­је, врши­лац дужности патријарха, ружно изразио о њој, им­е­­ну­јући је да је то Содома и Гомора. Психолози знају да највећу љагу на хомо­сек­суалце бацају прикривени и латентни хомосек­суалци. Остали су, углавном, ин­ди­ферентни према њима. Држа­ва је 2009. г. капитулирала пред ху­ли­га­нима, како се еуфе­министички име­нује клеро-националисте. Они су чедо СПЦ, у чи­јим редовима, посебно у њеном духовном крилу (калуђери и владике), има дос­та хомо­сек­суалаца. Јавно против­ље­ње СПЦ паради поно­са, знак је да она тиме хоће да прикрије себе, нес­вјесна да се тиме управо откри­ва. Због хомосек­суал­ног злоупотреб­ља­вања младића, по­т­­чиње­них им, против владике Пахомија и Иларијона пок­ре­тани су дис­ци­п­ли­н­ски и судски поступци, али је Црква то саботи­ра­ла и средила да они не буду санкционисани ни пред црквеним, ни пред државним судом. Нисам чуо да је Амфилохије икада иједном ријечју осудио „прова­ље­не“ хо­мо­сексуалце у редовима Цркве. У Бео­г­ра­ду ће, кад-тад, поно­во бити орг­а­­низована парада поно­са, па ћемо имати прилику видјети како ће држава изаћи на крај са конзервативним ставовима Цркве; са ње­ном потребом да при­кри­ва да и међу све­ш­теницима, посебно калу­ђерима и владикама, има окорјелих хомо­сек­суал­аца.

Амфилохије је својом поменутом изјавом желио да код јав­но­сти пости­гне нешто слично као и Милош Обреновић, када му је про­читан приједлог Кривичног закона, у коме је писало да се сан­ци­онишу сексуални односи између мушкараца. Милош је упитао: ода­к­ле сте то преписали? Одговор је био, од Турака. Милош је загрмио: „Бришите то! Да Турци не би могли рећи да тога има и код нас“.

Патријарх би пред параду поноса требао рећи: ‘хо­мо­сек­су­алност је некој особи дата од Бога, као њено сек­су­а­лно усмјере­ње – усмјерење, а не опредјељење, јер то се не бира, већ судбин­с­ки добива – и да то требамо прихватити с разумијевањем. Све што је од Бога, не треба да нам је страно’. Видјећемо како ће у бу­ду­ће изгле­дати сучељавање клеро-националиста и власти Срб­и­је.

Претпостављам да ће то бити оштар сукоб, пошто свакојака багра користи сваке демонстрације за своје циљеве, али биће жа­лос­но ако након тога власти Србије не буду имале снаге да Цркви ка­жу: док будете својом мантијом штитили клеро-националисте не­ће­те моћи, ни на који начин, учествовати у државним актив­нос­ти­ма, нити ће на ваше свечаности доћи ико из државних институција. Нити који­ма сте се уплели у државне активности крајем XX века – биће пре­сечене! Вероватно је да је св. Сава био хомосексуалан, па није у реду да су баштиници његовог дела толико против њему слич­них. Св. Сава, кад би могао то извести, вероватно би их благословио. (Крај извода).

Видите како изгледа када неко има ухљебљење у неком еснафу – не смије писнути ни онда када му правила „еснафа“ крше основна људска права. Црквени канони обавезом целибата крше Повељу УН о људским правима. Било би упутно да неки Србин – по могућности правник, ради тога да приједлог буде правно поткрепљен – упути захтјев Вуку Јеремићу да на дневни ред овогодишње Генералне Скупштине УН уврсти проблем кршења људских права обавезом свештеничког целибата.

Поклањам ову идеју свакоме ономе ко би такав захтјев знао написати боље од мене.

Бертнард Расл је својевремено предлагао да универзитетски професори у Великој Британији не могу бити у браку, али да добијају посебан новчани додатак зато што ће сексуалне потребе задовољавати на скупљи начин. Он је одлично запазио да они који брину о омладини, то ће чинити успјешније ако нису оптерећени породичним обавезама. По узору на поменути Раслов приједлог, цркве би могле укинути обавезу целибата, али ни наметати обавезу брака, како то сада чини СПЦ за попове. Зар не би било паметније да Ватикан својим свештеницима даје додатак за задовољење сексуалних потреба на легалан а ванбрачан начин, него да исплаћује отштетне захтјеве по судским пресудама онима које су католички свештеници сексуално злоупотребљавали када су били малољетни?

Након ове пообимне дигресије, чему сам иначе јако склон, враћам се томе како сте ви, господо, починили грешку примајући орден Белог Анђела из руку „црног ђавола“, а прво ћу Вас подсјетити на Конфуција и један мој став о моралу у једној од мојих књига.

Конфуције је рекао: Карактер владара је као ветар, а карактер обичног народа као трава, и трава се савија према ветру. Ако владар исправља своје понашање, лако ће владати, ако га не исправља, како онда може исправити понашање других? И народом се не може владати знањем, већ моралом.

Из Морална зора руди над Дурмитором ... (писано 1998. године):

Што је цемент у бетонском зиду, то је морал у људскоме друш­­тву! Када цемент изгуби везивну моћ, зид се осипа па руши, а кад на не­бу једног народа угасне морално сунце појављују се "злоћа, за­вист, адско насљедије, / ово чојка ниже скота ставља". Великом Њего­шу се својим запажањем касније придружио велики Хесе конста­тујући: "Човјечји живот постаје прави пакао и истинска патња тек онда када две епохе, две културе и религије пресецају једна другу. ... Постоје вре­ме­на када читава једна генерација доспева између две епохе, између два начина живота, тако да губи сваку припадност, сваки мо­рал, сваку сигурност и чедност". Тренутно духовно и морално стање на­шег народа је практична, али жалосна потврда Хесеове конста­та­ције. (Крај цитата).

Заиста је неподношљиво моралном човјеку живјети, осим са осјећајем стида, у оквиру нације у којој највиши челници показују да немају „морално чуло“, па ме не чуди што тако честита особа, каква је Загорка Голубовић, размишља напустити Србију да не би умрла у њој.

Филарет је од мене тражио да учествујем у његовом науму да срамоту у оквиру његове породице спира ујдурмама, намјештаљкама, лажима и поткупљивањима. То сам одбио. А сада се подузимам, свјестан ризика којем се овим излажем, подухвата иницирања поступка који ће, ако га Ви на основу овог писма не прихватите, уз помоћ моралних и разумних људи, што се каже јавног мнења, покренути на разуман и моралан начин, спирање националне срамоте, коју сте СПЦ и нацији нанијели Ви.

Ко сам ја, у свјетовном смислу, био при крају осамдесетих година прошлог вијека у односу на Вас сада, адресате овог писма? Нико и ништа! Али када сам, с обзиром на године проведене на Економском факултету у Сарајеву, добио обавјештење да сам на листи добитника једног признања и да ме се позива да присуствујем свечаности на којој ће и мени бити додијељен златник с Титовим ликом (не сјећам се у којој вриједности, а касније се сазнало да га је неко украо из факултетске касе, гдје је био депонован), сјео сам за писаћу машину и предсједнику Савјета факултета написао писмо, којим га обавјештавам да одбијам примити то признање. Образложење нисам дао због чега то чиним, али је Дисциплинска комисија Факултета, због самог чина одбијања да примим признање, покренула дисциплински поступак за моје удаљавање с радног мјеста асистента. Када је требало да пред Комисијом образложим због чега одбијам признање навео сам два разлога.

Први, рекао сам да је за мене Титов лик – а јесам им га тиме „завукао“ – неспојив са златом, које је симбол капитализма, богатства и грамзивости.

Други, ако Нусрета (то је била једна неписмена дактилографкиња, самица, привлачне стражњице за старије професоре и главна трачара на Факултету) по основу само година стажа на Факултету прима исто признање као и ја, онда је такво признање за мене увредљиво. И дисциплински поступак након овакве изјаве је обустављен.

Својевремено је Титов режим увео серијско признање: златник са Титовим ликом, да би оне који га добију тиме обавезивао на даљње полтронство. Слично томе, Филарет је злоупотријебио свој положај у СПЦ установљујући орден Белог Анђела, а да то учини, обeзбиједила му је иста та институција, којој је стало да ђавољско лице неких од орденисаних има прилику Белог Анђела користити као маску, а они други, из свјетовне области, да осјећају обавезу да Цркви полтронишу и даље.

Додјељивањем ордена, добитнику ордена се указује признање за неки допринос у одређеној области људских активности, а не могу схватити, како неко може себи дозволити и прихватити да прими признање, које фактички значи понижење, када му орден понуди институција у којој постоје на утицајним мјестима, или на њеном челу – какав је случај са орденом Бели Анђео, који је установила епархија Милешевска – особе које немају морални кредибилитет.    

Да ли је могуће да патријарх Иринеј и Ивица Дачић нису знали ко им, виђено то у етичком смислу, додјељује орден Белог Анђела и какви су, у морално-духовном смислу, остали одликовани; владике Пахомије и Качавенда?

Узмимо да Ивица Дачић, могуће, то није знао у вријеме примања ордена, јер се није сјетио да од обавјештајних служби затражи информацију о дотичним „великодостојницима“, а како схватити да касније није сазнао оно што зна сва београдска и свака друга српска чаршија, то јест свако ко бар по некада сврати у кафану.

(Додато касније. Због додатка у постскриптуму не заврших комплетно писмо на св. Саву и одлучих који дан касније да га редигујем и у овом дијелу, а онда, као гром из ведра неба, медији почеше објављивати о Ивици Дачићу оно што сада зна свако иоле информисан. И кад чух да министра Дачића сарадници нису упозорили с ким се састаје ни онда када се он 2008. године састајао с Родољубом Радуловићем, човјеком из Шарићевог клана, што је догађај за Риплијеву рубрику, вјеровали или не? А онда оно са интервјуом уз скривену камеру, дођох на идеју да писмо, бар за сада, не објавим. А  онда помислим треба да га објавим, јер ако се већ слаже „мозаик“ Дачићевих грешака, нека „слагачима“ при руци буде и коцкица без које би мозаик био недовршен. Дакле, писмо ћу објавити).

Адресате ћу подсјетити на мудрог Конфуција, који је савјетовао: Немој имати пријатељâ који нису добри као што си ти. Кад имаш неких грешака, не плаши се да их исправиш. 

Узмимо да је било могуће да министар унутрашњих послова није знао о Филарету, Качавенди и Пахомију, оно што је било нормално да о њима као проблематичним „великодостојницима“ зна, и да на основу сазнања, одбије примити орден, али како појмити да истину о Филарету, Пахомију и Качавенди није знао, до прије коју годину њихов колега, патријарх Иринеј?

Треће, како је било могуће да СПЦ дозволи да једна тако профана особа, каква је Филарет, установи орден Бели Анђео и да га додјељује Епархија на чијем челу је епископ који је оличење неморалне особе. Да ништа друго, да му се не да благослов за лакрдију које се подузео, било је довољно то што је током рата на простору бивше СФРЈ, поред организовања свакојаких мућки, јавно лично подстицао људе на рат. (SIC!)

Ставовима, до сада саопштеним, побуном против  институционализоване  хипокризије, заплео сам се, што се каже, к'о пиле у кучине и ако ми сами Бог не помогне да се из кучина избавим, овај текст нећу довршити.

На ум ми сада паде драги ми Меша Селимовић. Узимам Његовог Дервиша, ободрења ради и читам:

„Рекох чудну ријеч: побуна. И зауставих перо над равним ретком у ком је остала једна недоумица, прелако изречена. (...) Одакле је дошла опасна ријеч? И је ли само ријеч? Упитао сам се, не би ли било боље прекинути ово писање , да све не буде теже него што јест. Јер ако оно необјашњивим путевима извлачи из мене чак и што нисам хтио да кажем, што није била моја мисао, или је моја непозната мисао што се скривала у мраку мене, уловљена узбуђењем, осјећањем које ме више не слуша, ако је све то тако, онда је писање немилосрдно исљеђење, шејтански посао, и можда би најбоље било сломити тршчано перо пажљиво зарезано на врху, просути дивит на камену плочу пред текијом, нека ме црном мрљом подсјећа да се никада више не прихватим магије што буди зле духове. Побуна! Је ли то само ријеч, или је мисао? Ако је мисао, онда је моја мисао, или моја заблуда. Ако је заблуда, тешко мени; ако је истина, тешко мени још више“.

Драги читаоци, извините због тренутне моје смушености!  Не знам како ово писмо да окончам. На ум ми пада Ками, да је лако бити логичан, али је тешко бити логичан до краја. Писмо упућујем врло моћним Србима, а узгред и неким врло опасним, који својим положајем и активностима значајно утичу на животе већине Срба. Већ ми је мука од овог што сам написао и јавља ми се жеља да овдје станем и одустанем.  Можда тако и буде, ако, како рекох, сами Бог ми не помогне. Одустајем од даљњег писања и идем прилећ. Можда ми, док мало дремуцнем, нека прикладна идеја дође на ум.

Био сам слатко прикуњао, кад зачух да неко јако куца на врата. Тај је добро претпоставио, да спавам и успио ме пробудити. Гледам кроз стакло на вратима и чини ми се или ми се причињава – не знам – према одежди, да је то неко из доба Римског царства. Ред је, ономе ко куца на врата, отворити му их. И Исус је савјетовао: „куцајте и отвориће вам се!“  Отварам врата, питам госта шта жели, а он вели: „Ја сам душе твоје помрачене/ зрака сјајна огња бесмртнога/ ... / ја једина мраке проницавам/ и допирем на небесна врата.“ Узвикнем: Добро ми дошао,  мили ми Његоше! Кад год се уморим од писања или се запетљам у размишљању Ти, Твој Дух, увијек  ме походи и притекне ми у помоћ. И ево то се догађа и сада. Хвала Ти много! А реци ми, молим Те, што си се за ову прилику прерушио у римског патриција? Он одговори: „Овакву одежду сам узео зато што хоћу да те подсјетим на једну мудру спознају Старих Латина, коју сам и ја горко спознао, а видим да је и твоја судба слична мојој. Закључи то писаније овако: Similis simili gaudet. – Сличан се сличном весели, сличности се привлаче“.

Боже, како је лијепо имати оваквог друга блистатељног. Прије него чух Његов савјет, при крају овог писма, осјећао сам се слично као Александар Велики пред Гордијевим чвором. Запетљани чвор је лакше пресјећи него га размрсивати, али када га, ако га, вјешто размрсимо, задовољство је веће него да смо га расјекли.

Хвала Највећем Просвјетљенику Европе! што и овом приликом пожели да нас подсјети да Сном је човјек успаван тешкијем,/ у ком види страшна привиђења, па се због тога ономе, ко је у стању морално-духовног сомнабулизма, и црни ђаво може причинити као да је бијели анђео. 

  

На св. Саву, 27. јануара 2013. год.                 Жарко Каришик Дурмитара

П. С.

Писање овог писма показатељ је да се дјела богоугодна догадјају и онда када их не очекујемо или када им, по уобичајеном поимању, вријеме није. У епској пјесми Почетак буне против дахија свеци су Србима давали четири прилике, да би их охрабрили да крену у ослобађање од зулумћара, а трећа прилика, према епском пјеснику, била је: „гром загрми на светога Саву,/ усред зиме, кад му време није.“ Можда ће неки рећи да за ово отворено писмо није вријеме у години када хришћанство обиљежава седамсто година Миланског едикта и када се цара Константина слави и велича приписивањем му касније измишљених дјела и одлука.

„Представа о Константину као ватреном обраћенику у хришћанство без сумње је погрешна. Он сам чак није био ни крштен све до 337. – када је на самртној постељи и очигледно био сувише изнурен или сувише безвољан да би се противио. (...) У интересу јединства, Константин је намерно одлучио да замагли разлике између хришћанства, митраизма и култа Сунца – свесно је одабрао да превиди њихове међусобне противречности. (...) Вера је, укратко, за Константина била политичко питање; а према свакој вери која је водила јединству био је трпељив. (...) Премда је аријанизам (ранохришћански правац који је основао Арије из Александрије, прим.: Ж. К.) био осуђен на Никејском сабору године 325., Константин му је одувек био склон, а постао је то још више пред крај живота.“[i]

У ранохришћанском периоду било је више праваца, зависно од тога како је у коме од њих поиман Исусов наук. Такозваним правовјерним хришћанима најјача „опозиција“ били су гностици. Побједи такозваног правовјерног хришћанства над другим ранохришћанским правцима највише је допринио Иринеј, лионски епископ при крају другог вијека.

„Иринеј је побројао и разврстао сва одступања од сједињеног правоверја и жестоко их осудио. Осуђујући разноликост, он је тврдио да може постојати само једна права црква изван које не може бити спасења. Свакога ко се успротивио овој тврдњи, Иринеј је проглашавао јеретиком – којег треба изопштити и, ако је могуће, уништити.

Међу бројним облицима ранога хришћанства, управо је гностицизам изазвао Иринејев неограничени гнев. Гностицизам се заснивао на личном искуству, личном сједињењу са божанским. За Иринеја, ово је, природно, подривало власт свештеника и епископа и стога било препрека покушају наметања једнообразованости. Зато је он посветио све своје снаге потискивању гностицизма. У том је циљу било неопходно да се обесхрабри индивидуална медитација и да се освежи беспоговорна вера у утврђену догму. Нужан је био један теолошки систем, једно здање озакоњених начела која не би допуштала никакво тумачење појединаца. Насупрот личном искуству у гнози, Иринеј је мислио да је потребно начинити коначни канон – утврђени попис веродостојних писанија. Он је, дакле, сабрао један такав канон, пребирајући по доступним текстовима, укључујући неке, друге одбацујући. Иринеј је први писац чији је новозаветни канон суштински саображен овом данашњем“[ii]

Према канону који је наметнуо Иринеј, а којег се и сада држи Црква, Његош је био јеретик и требало га је, „ако је могуће, уништити“.

У књизи Срби, огледнимо се! ...  пишем:

Његош, који је христоликост постигао на задивљујући начин, Лу­чом микро­коз­ма обавио је опијело правовјерном хришћанству, ре­ли­ги­ји којој је у једној малој државици стајао на челу, и васкрснуо из­во­р­ни Исусов наук, онај о коме свједоче гностици. Да је у цр­к­­ви, присутнима разумљиво, изговорио нешто од суштине што је сти­х­о­­ви­ма изразио у Лучи, Његош би био ликвиди­ран, или би у цркви дош­ло до шизме. Пошто је тога био свјестан, Он је своју спознају нај­ду­б­­ље тајне тако увио да је вјешто упаковану препознају само они који ће је и сâ­ми у себи сп­о­знати. То сам успио, дугорочно ви­ђе­но, на национал­ну ко­рист и срећу, а на тренутно згражавање Цркве. (Крај цитата).

Његошево просвјетљење, пошто га је он постигао на аутохтон начин и медитацијом, а не молитвом Богу као предводник стада, за што је имао црквени статус, који му је, како пише његов биограф Медаковић, био мрзак, свједочи да је од Иринеја хришћанство кренуло у чикму, у којој је свештеницима, пастирима, то угодније уколико је стадо збуњеније и заплашеније.

Да је хришћанство религија чији су духовни дјелотворни извори пресушили, а мирисна поља, на којима је Исус мирисао цвијеће, зарасла у шипражје догме, довољан је доказ, да узмемо само у оквиру Српске Православне Цркве, никада ниједан калуђер за хиљаду година није доживио просвјетљење или спасење слиједећи правила и понашање које налаже канон који је утемељио Иринеј, а Његош је, захваљујући духовним предиспозицијама и свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији, који га је младог упутио да слиједи индивидуалну стазу до спасења, што је гностичко поимање Исусовог наука, доживио просвјетљење, једно од најсјанијих икада самоуко постигнуто.

   

Исус је пио воду с најбаготворнијег духовног извора који историја свијета познаје, а тај извор се зове: јога, за који наук Јунг рече, да је учење које се чује једном у хиљаду вјекова.

Јавља ми се жеља, и из осјећаја захвалности Његошевом духу за савјет што ми га даде, да вам пружим прилику да „осјетите“, на основу врло малог исјечка из моје двије књиге, „укус“ текста у њима о Његошу.

Прво из књиге Срби, огледнимо се! - опстати или нестати? У тој књизи једно поглавље сам украсио следећим мотом узетим од Његоша, а навешћу још само кратко како то поглавље отпочиње и три фусноте из њега.

Човјек изгнат за врата чудествах, / он сам собом чудо сочињава; (…) он се сјећа своје прве славе, / он снијева пресретње блаженство; / ал' његови снови и сјећања / крију му се јако од погледа, / бјеже хитро у мрачним врстама / у љетопис опширни вјечности; / само што му тамнијем проласком / траг жалости на душу оставе, / те се трза бадава из ланца, / да за собом проникне мрачности.

                                                                                      Његош

          Митологије свих народа и касније спознаје Великих Просвје­тље­ника (ко­је постадоше осно­вом за настанак монотеистичких рели­ги­ја), те књижев­на и нека друга умјетничка дјела (довољно се сје­тити Дос­то­јевског и Хесеа) баве се на свој на­чин са­­др­­жа­ји­ма нес­в­је­сног, као оним што је осно­в­но, али она, нажалост, чак и нај­об­ра­з­о­­ва­није недовољно практично поучавају, јер ми, ма­ње-више, у он­о­ме што нам се њима представља ријетко запажа­мо срж поуке или поруке; оно што је најбит­није: несвјесне мотива­ције за поступ­ке, а још рјеђе их (највећи број људи никада) повезујемо са истим или сличним могућностима, на­го­нима и мо­ти­ви­ма у нама сами­ма.

Навешћу примјер Његоша и његову Лучу микро­коз­ма. Све што се има рећи о питању човјековог душевног живота, о одн­осу свјесно-несвјесно или релације ми-Бог-Сатана (та­м­на стра­на ар­х­­етипа слике божије), у тој најљепшој оди просвје­т­ље­њу (којој је аутор један човјек) Његош је саопштио (1845. г.), а шта смо ми од тога до сада сх­в­а­­­тили или од тога користи имали? Ништа! Горе у тексту помиње се и оно што је Јунг назвао колективно несвјесно (љето­пис опширни вјечности) и наша жеља да поново постигнемо уцјело­в­љење бића, али и жал због тога што нам то само бљесне и бјежи хитро у мрачним врстама и не полази нам за руком да за собом проникнемо мра­ч­ности (освје­с­тимо несвјесно). Он касније вели: „Ја допи­рем до грани­це мра­ках, / мраках мећем колико свјет­лости“, што је примјер осв­је­ш­ћ­и­­ва­­ња нес­­вјесног пола вијека раније него је оно научно пре­по­з­на­­то. Али они који су тумачили Њего­ше­во дјело показаше се и сље­п­цима и незналицама.

Какав гријех према Његошу и каква национална брука, због тога што Луча чекаше 150 година на дешифровање. Моје оду­ше­в­љење када ми то пође за руком, а било је након просвјет­љења, било је не­из­­ре­циво, а ово постигнуће је само по себи величанствено! За нас ништа мање важно него што за Свијет бјеше када је Шамполион дешифровао еги­па­тско хијероглифско пис­мо. Сад само укратко. Мрак(а) је симбол за нес­вјесно а свјет­лост за осви­је­шћеност, прос­в­јетљеност. Његош ово што слиједи (представ­љено као Божије ријечи, камуфлаже ради) држаше за нашу најпрешнију потребу да освијес­тимо несвје­с­но и да се тако просвјетлимо, и у вези с тим он рече: „Да од свете одс­ту­пим дуж­но­с­ти, /мраке царство би остало вјечно.… / Што се више тво­ре­­нијем пруж­ам, / све се њино царство умањује; / ври­је­ме ће и тој цјељи доћи / да се бездне мрачне освијетле“. (Цјеља значи циљ).

Његош светом дужношћу сматраше да се избавимо из мрака несвјесности, а цитираним стиховима дословно описује поступак ко­ји се одвија током меди­та­ције: што свијешћу дубље улазимо у нес­вјесно тако га освјешћујући, царство несвјесног се умањује. Они који нису самоспознати нису могли схватити да је Ње­гош (због ста­вова Цркве) процес освјешћивања несвјесног, што је било главно учење и тумачење Исусове поруке од стране гностика, увијао на разне начине, па тако и то као да је Бог, а не Његош, много пос­ла имао док је врјеме отео мракама из њиног ланца и тавнице.

Ње­го­­ше­ва нада, да ће једном човјеков циљ постати да се бе­з­дне мрачне освијетле, нашом јогом, методологијом која во­ди ка просвјетљењу, добива практично упуство за своју реализацију.

Прос­вјет­љеници Његошевског типа свом времену доносе нов, историјском тре­нутку при­м­је­­рен начин самоспознаје који води ка просвјетљењу. И, гле чуда! Његош нам насловом свог најдра­жег му дјела, оста­ви по­ру­ку да је оно ода, похвала прос­вјет­љењу, а најумније главе срп­ског народа ни вијек и по касније то не препо­з­наше. Луча значи свјет­лост, а ми­кро­козам („мали сви­јет“) појам је који Његош користи за чов­је­ка. Сав­ре­мено рече­но Луча микро­коз­ма значи свјетлост у човјеку, скр­а­ћено: прос­вјет­љење. У поређењу с Лучом, прос­вје­т­ље­н­и­ку се биб­ли­ј­ска Јевањђеља дои­ма­ју као лоше срочена пое­ма на ис­ту те­му. Тако је једним дије­лом зато што Јевањ­ђе­листи ни­су били прос­в­је­т­ље­ни, па због тога Исусов наук не знадоше пренијети аутентично. Друго, зато што су библијска Је­­ва­њ­ђе­ља подобро фризирана за потребе Цркве, што је постало очито од про­наласка Гностичких списа у Египту, Наг Хама­дске библиотеке. Међу тим списима је и Јевањђеље по Томи, врло кратко, а у коме је приказана срж сржи Исусовог наука, од чега само понешто постоји и у Библијским Јевањђељима.

(Јунг ће показати колико је исправно Његош схватао појам микрокосмоса. „Код алхемичара процес индивидуације важи као ан­а­логија постанка света. Емпиријски човек, наиме, није кореспод­ен­тан у односу на свет, као што је мислио средњи век, већ је то не­описива целовитост душевног или духовног човека. Она се не може описати, јер је састављена од свести, као и од неод­ре­ди­вог распрос­ти­рања Несвесног. Шта је то у човеку што одговара космосу и који се процес настајања може упоредити са постанком света: то је ро­ђе­ње Сопства, при чему оно изгледа као микрокосмос“).

Његош нам је Лучом оставио идејни пројекат за нову религију, религију просвјетљења, коју је свијету касније Јунг даро­вао на научан начин. (Прије мене еп. Николај Велимировић је на­с­лу­тио да је Његош био религиозан на неки посебан начин, па иако је књи­гу о њему насловио Религија Његошева, није схватио какав је то тип религије Његош открио). Религија просвјет­ље­ња је највиши ни­во религиоз­ности и једини који одговара човјеку на­шег до­ба, па је мој жал над српском судбином тим већи што је нама наш суна­род­ник прије вијек и по оставио „упутство“ за тај тип религије, али смо ми у то упутство гледали као људи у египатске хијероглифе прије него их је Шамполион дешифровао. На основу Ње­го­шевог Прој­е­к­та већ смо могли от­п­о­­чети реконструкцију свог запуштеног ду­хов­­ног хра­ма – право­с­лавља – али нажалост то не схватише на ври­је­ме ни најдуховнији Срби. Да ли су онда они духовни? Никола Тесла је сма­трао да је Западу пот­ре­бна нова религија, која би била спој хришћанства и будиз­ма. Тесла је био на пра­вом трагу.

У хришћанству, уз одре­ђене систематичне праксе за тијело (Кјеркегор је то први схватио) довољно би било вас­кр­с­нути гности­цизам (грч.: gnōsis – спознаја, знање), којег су тзв. пра­вовјерни крвавим знацима зат­рли, а то би значило исто као када би се узели неки елементи из будиз­ма (коме је јога родона­челник), јер би се добио духовни по­с­ту­пак или религија самоспо­з­навања до просвјет­љења путем ме­ди­та­ције, а у Лучи се, суштински виђено, на то ука­зује. Православни с правом оп­ту­жују Његоша да је у Лучи изнио гностичке или богу­милске ставове. Идеја само­спознаје или „гносис је даље деловала у различитим касно­античким и средњовековним покретима (богумили и катарени)“, да би васкр­с­ла у Лучи и касније у духов­нотјелесном методу наше јоге. (Слична ид­еја се појавила и у Русији у XIX вијеку у покрету духобори, које је симпатисао или им и припадао Лав Толстој, духовни горостас). (…)

        Смијешни су ми покушаји неких историчара који настоје дока­за­­ти да су Срби у старој ери били творци етрурске и микенске културе. Иако је поз­на­то да су неки народи или племена падала с доста висо­ког цивилизацијског ни­­воа у варварство, Србима ништа не би по­мог­ло у самопр­о­­налажењу ако би било и дока­за­но да се то догодило и пле­ме­­нима од којих су настали Срби. Али би нам било корисно схвати­ти проблем самонесвјесности и чињеницу да смо опсједнути пона­шањем слично као да су нам очи на потиљку.

За ово је главни кривац наша религија. У области чов­је­ковог духа религија би требало да осв­јет­љава временски ин­т­е­р­­в­ал исп­­р­­ед оног којим се креће цивилизацијски ток, слично као свјетла на ау­томо­би­лу терен испред нас када се у ње­му возимо. А какав је слу­чај с на­­шом религијом? Ништа другачији него као ка­да би неко „ве­ле­у­м­­­ан“ рекао да би на ауто свјетла тре­бало поставити по­за­ди, да би освјетљавала дио пута куда смо већ прошли, а ми се у ње­му кре­тали напријед: у мрак, у тмушу, у не­­по­знато. Кад је ријеч о на­шој религији, она поступа управо овако, како то примјером пред­ста­вих, па кад се стро­­по­­ш­та­мо у про­ва­ли­ју духа, чудимо се и свеш­те­ници и ми: шта нас то, као случајно, снађе.

        Многи ми приговарају зашто помињем да сам био чо­ба­н­че. То је чињеница, а показао сам и шта човјек сасвим сâм мо­­­же пос­тићи у једном животу. Нпр., да ми је де­да био доктор нау­ка, отац академик а ја завршио факултет и на томе остао, било би ме стид по­зи­вати се на то шта су ми били преци. Кад се сјетим умно-духов­них свињарија које су чинили Немањићи, родоначелници српске државе, чак и да је дока­з­а­­но да су Срби стварали неке древ­не циви­лизације, ја се тиме не бих разметао. Није толико битно шта смо не­ка­да били, иако није ни неважно истински сазнати ко су били и како су се пона­ша­ли наши преци, али од тога је битније шта смо ми сада и ка­кви може­мо бити у будућности. Био сам чобанче, које је не­му­што осјећало оно што ће Мак Диздар ис­к­азати овако: „Сатворен у тијелу затво­рен у кожи / Сањаш да се не­бо врати и умножи / Затворен у мозак заробљен у срце / У тој та­м­ној јами вјечно сањаш сунце / Зароб­љен у месо здробљен у те кости / Простор тај до неба / Како да премости“? Небо је код Ма­ка, слично као Краљевство Небес­ко код Исуса, симбол спасења из тамне јаме самонесвјесности, а од ње до Неба у нама, до рајског стања духа, просвјетљења, чо­б­а­­­н­че је премостило простор и тако прво спознало и објавило да нам је Ње­гош за ту врсту премош­ћа­вања оставио идејни проје­кат.

        Само оне нације које схвате да је дошло вријеме за нови начин задовоље­­ња религијског осјећања, тј. на­го­на са­м­о­­оства­ре­ња, и које медитацију уведу за осв­јеш­ћ­и­в­ање несвјес­н­ог, има­ће шансу да се заштите од пошасти које су увелико захватиле свијет и по­се­б­­но му пријете у будућности. Његошева Луча, коју можемо узе­ти као идејни про­јекат и моје дјело као изведбени, за премош­ћа­вање између „земље“ и „неба“, Срби­ма пружају предности пред осталим народима. Хоћемо ли то знати искористити или не, видјеће се.

        На почетку рекох да ће ова књига бити недопадљива, а мо­ж­да ми се претпоставка покаже и нетачном – Бог би дао, да би та­ко било – али сигурно је да ће бити врло особена.

        Одавно је било неопходно да неко Србима-вјерницима, па и онима који су атеисти, јасно и без увијања, аргументовано, покаже колико свештеници замајавају вјернике, а од када су им се поли­ти­чари и ини… почели да удодворавају и народ. По онога коме је судбински намијењено да то учини, ово је најнеповољнији трену­так. Исус није могао бирати ка­да ће Јев­ре­јима саопштити да им је религија постала ду­ховно недје­ло­творна, већ је то учинио када је просвјетљењем до­шао до такве спознаје. Врло слично је и са мн­ом и са Србима, а по­ду­дарност је у томе да се просвјетљеник у је­д­ном народу појав­љује онда када је свом народу најпотребнији.

        Шта се догађа ако се од ту­ма­чења узвишеног уче­ња створи професионално занима­ње најсликовитије је рекао Гете, када је ка­зао, да „свака велика идеја, чим се испољи у поја­ви, делује тиран­ски; услед тога се преимућства која доноси одвећ брзо преобра­ћају у штету. Стога можемо сваку установу бранити и величати ако се сетимо њених почетака и ако умемо показати да и сада још важи све оно што је за њу важило на почетку“.

        Надам се да наслућујете зашто је поглед хришћанства, као и осталих религија, усмје­рен у прошлост. Оне настоје доказати да је и сада наук њиховог месије актуелан, што се може узети за тачно, али је одавно духовно недјелотворан начин на који свештеници тај наук тумаче. До ове спознаје стижу и многи вјерници, али онај ко је остварио просвјетљење, па било то и на други начин а не молит­вом Богу, тај може свједочити да је сјајни наук месија, након прежвакавања од стране свештеника изгубио све од своје некад­а­шње сочности и много обљутавио за онога ко још има чуло окуса.

        Најјача човјекова несвјесна духовна потреба, нарочито у другој половини живота је да у себи пробуди и на адекватан начин задовољи религијско осјећање или, савремено речено, нагон само­ос­тварења. Свештеници – уз извињење и наклон врло, врло ријеткима, од већине различитима – сами код себе не знају како да то остваре и док они могу да се пред вјерницима претварају да су то постигли, просвјетљеник, с обзиром на своје искуство, препознаје истину.

        Јунг, син протестанског свештеника, спознао је архетип Бога у себи методом који је сам открио, овако је доживио рели­гиј­ски об­и­чај (пр­е­­д­­водио га његов отац) када се дјечака иницира у религију.

        „Знао сам да је Бог у стању да ми при­реди разне диво­те, ватрене и незе­маљске лепоте и светлости, али у овој це­ре­монији није било ни трага од Бога – бар не за мене, у сва­ком сл­у­чају. О Ње­му се, нарав­но, говорило, али то су биле са­мо пуке при­че. Пола­ко сам дошао до сазнања да је ова при­че­ст представљала суд­бо­но­сно искуство за мене. Показала се праз­н­ом; и више од тога, доказала је да пред­с­тавља тотални промашај. Знао сам да никада више нећу моћи да учествујем у тој цере­мо­ни­­ји. 'Па то уоп­ш­те није религија', мисло сам. 'Ту нема Бога; црква је м­е­сто на ко­је не би требало да идем. У њој не влада живот већ смрт'“…

        Посматрајући изблиза свог оца и његове колеге, теоло­ге и Цркву, овако их је доживио: „Сви они желе да дођу до одре­ђених спо­з­­наја уз помоћ ло­ги­ч­ких трикова, иако у то не верују и то доиста не познају. Они желе да сами себи докажу да верују, док је то за­пра­во ствар доживљаја. По­дсећали су ме на људе који су чули да сло­нови постоје али никада ни­су видели ниједног, и сада покуша­вају да путем аргумената до­ка­­жу да пре­ма логич­ким основама такве животиње морају да пос­то­је“.

        Није чудо што теолози и свештеници мрзе на Јунга. Он је најотвореније разоткрио њихове заблуде, претварања и лажи. Све­ш­те­ници свих вјера још више мрзе Оша, највећег про­свјетљеника Исто­ка у XX вијеку., а он је говорио: „Свештеник је свакако лука­ви­­ји од људи које иско­ришћава. Он сав­р­шено добро зна шта се у ства­ри дешава. Запа­мтите, свештеници никада нису веровали у Бога, и не могу, али се претварају да верују више од осталих. Они то мо­ра­ју да раде, то им је посао. Што је њи­хово глумљење вере уве­рљивије, то већи број људи могу да привуку, па се стога и претварају. Ја никада нисам наишао на свештеника који верује у Бога“, а ни ја.

        Онај ко је искусио просвјетљење ни на­ј­­ма­ње се не стиди рећи да је немоћан адекватно то осјећање изра­зити, али он, када слуша свештенике, како они стање духа свог меси­је представ­љ­ају, лако препознаје да ли они стварно зна­ју о чему говоре или се претварају да знају оно о чему појма немају.

        Да би неко знао другога поучити како да на конструктиван начин задовољи своје ре­лигиозно осјећање, он, прије свега, мора имати властито искуство. Онај ко у себи пробуди љубав о којој је Исус говорио, а свештеници о њој само блебе­ћу, он не може бити узор, нпр, за причу Поп Ћира и поп Спи­ра. Када је свештеник само религиј­с­ки ими­та­тор, еснафски на­м­јеште­ник, он својим понаша­њем то на неки начин откри­ва, а када вјерник схвати да га све­штеници об­ма­­­њују, продајући му маглу или како народна каже, муда за бубреге, пада у сум­њу, не­доу­ми­цу, па и у неку врсту стрепње и тјескобе, јер ако најја­ча човјеко­ва не­с­­вје­сна духовна потреба није задовољена на кон­струк­тиван на­чин, човјек несвјесно мрзи и себе и друге људе. У ово­ме је један од узрока због чега неки Срби, што се ријетко среће код других народа, мрзе, ако не свјесно онда несвје­с­но, на своју националну припадност, из чега произилази и ме­ђу­­собна мрж­ња, тако карактери­с­тична за Србе.

        Питањем црквеног вјерова­ња, религиозности и улоге Цркве у друштву (па и у политици) ба­в­им се, поред осталог, и због тога што је код Срба не бити конфесионални вјерник – посе­б­но од када је Зоран Ђинђић, атеиста, сахрањен уз црквени обред, као да је био заиста вје­р­ник, и од када је вјеронаука уведена у школу – или се бар вјерником не по­ка­зивати, посебно ако се ишта у јавном жи­во­ту, пос­тало, мал­тене, непромишљено. Некада је знак највеће прокаже­но­с­ти била хо­мо­сексуалност, а имам утисак да је сада бити атеиста.

        Свештеници или пастири, како они себе некад називају, пред­ста­в­­ља­јући се да су уз то и видари за душу, у сво­је окриље при­х­ватили су коминтерновске ате­и­сте, који су сво­ју некадашњу припад­ност савезу комуниста психолошки супс­ти­туисали при­падношћу цркви, а са­да, као и раније, својим поступцима пока­зу­­ју да су овце, људ­ска бића са инстинктом стада, инстинктом који нас је довео у ово, у сваком погледу, јадно стање. Новопечени вје­р­ници (имитатори) ра­зу­мију се у Христов наук и истински су му привржени, коли­ко су ко­му­нисти-атеисти разумијевали Маркса и били му вјерни. Али за раз­лику од Марксовог наука, о коме се инфор­ма­ција могла са­з­нати из ње­гових књига, о Христовом науку све­ш­те­ници само тра­бу­не, а ново­вјер­ници се праве, док слушају трабуњење, да чују не­беску симфо­нију, намијењену једино и искључиво „небеском народу“.

          Јунг је с правом запазио, да „само наивна осо­ба не увиђа колико је за људе увредљиво када им се прича неш­то њима нера­зу­м­љиво“, као што то, у правилу, чине свеш­те­ници. „Такво окрут­но по­наша­ње опрашта се једино писцу, нови­нару или песнику. Пос­тало ми је јасно да нека нова идеја, или чак само један необичан вид неке старе идеје, може да се саопшти пу­тем чињеница. Чиње­нице су те ко­је остају и не могу да се одбаце, раније или касније неко ће на њих наићи и знаће шта је открио“. Моје књиге, у којима уз теориј­с­ко знање излажем и лично искуство, садрже  чињенице, јас­но речене, чак и када је ријеч о ономе што је, без искус­тва, најтеже појмити. И, слично како то за себе рече Јунг, могу казати и ја: „мој живот је био прожет, само једном идејом и држао сам се са­мо једног циља – проди­рања у тајну личности. Све може да се об­ј­асни с те средишње тачке, и сва моја дела се баве једино том темом“.

Због обимних фуснота као да запоставих Његоша. Да се искупим наводим крај посвете у свом животном дјелу Наша јога и просвјетљење, кроз коју су Његош и Јунг главни водичи:

Овим за нас и за човјека наше (европске) западно-цивилизацијске култур­не тради­ци­је сијем на нов – научно-популаран – начин  сјеме вјечно  најмириснијег духов­ног цвијета: просвјетљења, што га у нашем народу – као ријетко ико у Евро­пи, а на камењару, што ће рећи скоро самоуко – узгоји и, у Лучи микрокозма у ви­ду најље­п­шег свјетског записа о њему, траг нам остави: Велики Пјесник – Његош.  

Вријеме за сјетву је стигло, јер ако савремени обездуховљени човјек, који је у својој материјалној орјентацији упао у страшну једностраност, не усвоји научни духо­вно­­­тје­ле­сни метод који интелектуално води самоцентрирању и прос­в­је­т­љењу – ци­ви­ли­зацијски суно­врат ће бити неизбјежан. Међутим, могућност спаса од нечег так­в­ог – врло извјесног – постоји, али је проблем у томе да ли ћемо бити дово­љно паметни па да ту могућност, бар у посљедњи час, препознамо, јер "према једном ста­ром  индијском веро­ва­њу, када свет западне у кризу и иманентни неред преваг­не – јавља се чувар божанског поретка и на нов, ситуацији примерен, начин нуди све­ту јогу,  ту,  иначе,  ванвремену  мудрост"; а мени је судбински, у виду насу­шне потребе, било намијење­но да кроз искуство тражим и пронађем, прво за себе, а потом, на одговарајући начин уобличено, и за друге: нов, овоцивилизациј­ским приликама примјерен начин представљања јоге. То сам врло успјешно постигао повезивањем циља јоге са истим, но заборављеним, циљем у нашој духовној тради­цији, а науком Карла Густава Јунга актуелизованим и разумљиво објашње­ним, те јогијских ме­тода с насуш­ном потребом савременог човјека да у собним приликама сва­ко­дне­вно врло систематично – по здравље до минуциозности прорачу­нато као веома корис­но, а нама с обзиром на урбани начин живота зато животно потребно – теме­љито активирамо своје, код већине људи, физички недовољно активно тијело.

Овај постскриптум постаће изгледа обимнији од основног текста, али ако, барем ће бити поучан, а надам се и интересантан. Навешћу још извод из пете ендноте у књизи Срби, огледнимо се! а у којој дајем осврт на књижицу Стојана Мандића: Духовне очи владике Његоша захтјев за канонизацију у којој аутор пише:

      „Као Православни вјерник, припа­д­ник СПЦ под­носим ЗАХТЈЕВ Си­но­ду СПЦ да се у ред све­ти­теља Првог реда именује владика це­ти­њски Раде, познатији под именом Петар II Петровић Његош“. Ма­н­дић, са гледишта једног све­ш­теника, аргумен­то­ва­но образлаже свој прије­д­лог, али зна­ју­ћи как­вих све особа има и у Синоду, истовремено сумња да ће његов При­је­длог бити прихва­ћен.

      „Противставиће ми, очекујем на­ра­в­но, против­ници зва­ни­чног проглашења Његоша за светитеља твр­д­њом да је Његош – грешан, … кога, гле чуда срамотнога, зас­тра­ње­ним сматрају они који би га требали – славити! Или ће бити да им је много лакше пресудити му да је настран, него созерцавати наук и тајно­ви­ђење силно које му је Господ као Високопреподобном угод­ни­ку своме даривао (кукала им мајка! – то је хула на Духа Свето­га!). Зато те охоле и са­мозване судије радо на сучељавање че­кам. А пошто сам, Ми­ло­шћу Господњом, кроз слугу Неговог часног и вјерног, саз­нао шта је главни „камен спотицања“, одно­сно главни адут против­ника званичне канонизације Његошеве, не износим то јавно – за сада...

      Иако недостојан, усуђујем се пророчки тврдити: ако ви, данаш­њи чланови Синода, као рукоположени пастири народни, не исправите гријех и срамоту претходних генерација у ових 150 година, тј. 'да ви наше старе покајете' – једнога дана један Синод – учиниће то, можда чак и једногласно.

      Да је Његоша Господ даривао неком другом Правосла­в­н­ом народу умјесто Црногорском и Српском, већ би му се више од сто љета акатисти пред олтаром појали“.

      Ово је разумна претпоставка једног свештеника који осјећа Њего­ше­ву величину, што је знак великог духовног постигнућа.

      Али, уз све похвале овом Мандићевом приједлогу, изнијећу арг­у­менте да Његоша треба, симболично а и стварно, оставити на Ловћену, јер је Ње­го­ва Душа ту много блаженија него што би би­ла на пред­ло­женом, не нарочито духом миришљивом, трону срп­с­ких свети­теља. (Како замислити Његоша уз краља Милутина, Нема­њу, Лаза­ра; шта они имају заједничко? – ништа!). Његош је, сво­ј­им духов­ним пос­­тигнућем и одабиром врха Лов­ће­на за свој гроб, сам себе с мјеста светитеља изопштио и било би велики гријех сада га на то мјесто угу­равати, када се он томе не може опријети, а кад би могао, Захтјеву…би се, без сумње, супротставио, слично као што би то учинио и са склањањем капеле с врха Ловћена, да би на ње­ном мјесту био изграђен му маузолеј.

      (Касније сазнадох да је Мандић на исту тему објавио обим­ни­ју књи­­­гу: Откровење Његошево – виђење тајних оног свијета).

      Да је Његош био просвијетљен пишем у свакој књизи, а то ће имати смисла уколико бар једном читаоцу одшкрину прозор­ске кап­ке ње­го­ве мрачне собе, односно ума, и кроз њих уђе бар мало свјет­ло­с­ти којом нас обасјава Велики Просветљеник са Цетиња и (симболи­ч­но) с Ловћена.

      Вјероватно није случај­но, већ је то судбински било нами­је­њено, да у ово вријеме и за садашњу ге­не­рацију наш Створитељ на Дурми­тор пос­та­ви ог­­ледало или, савре­ме­није речено релеј, а то је сада књи­га Наша јога и про­светљење, помоћу којега свјетлост Његошеве пору­ке, слично као преко сателита телевизијска слика, постаје доступна, читај: разумљивија, прво људима који говоре језик којим је говорио и наш Велики Просветљеник, а ускоро ће то, превођењем књиге на стра­не језике, постати и људима у многим ди­јеловима свијета. Наша духов­на ризница је врло обога­ћена, оста­је само да дорастемо да би то били у стању схватити.

      Његош је доказ о достигнутом просветљењу ос­та­вио у Лучи, св­ом нај­дражем му дјелу, којим је он, заправо, оба­вио опијело већ тада упо­ко­јене ре­ли­гије, којој је само форма­л­но стајао у једној држа­ви­ци на челу. Био­гра­фи забиљежише да се Ње­гош радо осам­љи­вао на ду­го и да га за то ври­јеме нико није смио узнеми­равати, дак­ле: медитирао је, и на тај на­чин се био про­с­вије­т­лио. Сасвим се био оса­мио на око мје­сец и по дана док је пи­сао Лучу, најљепшу оду прос­вјет­­љењу у цјело­ку­п­ној свјетској поезији (од оних којима је аутор један човјек). Поновићу: ову тврдњу, као и то да је Његош био про­с­ви­јетљен, први изре­кох, а то учиних 150 година након што Луча бјеше испјевана. Овим сам пока­зао колико су многе наше врло у­миш­љене главе, теолози, ака­демици и њего­шолози, заиста веле­уми­шљени; ко­ли­ко су они слијепци када су добар дио свог радног вијека провели бавећи се про­у­ча­вањем религије и/или Ње­го­­ше­­­вог дјела, а не видјеше оно што је за виђење било нај­би­т­није: да нам је Његош оставио осн­ову, путоказ за ду­хо­вни пре­­по­род, за нову религију, за религију просвет­љења, инди­ви­­ду­алну религију, у којој би њен следбеник (онај ко­­ји трага за су­с­ретом са пра­сликом Бога у себи) био уједно и свој свештеник (он­ај који сам себе води на путу до просвет­љења помоћу своје воље и стицања зна­ња), али би пос­тао и бого­моља, божији храм, гдје се живог Бога тражи, а то значи на мј­е­сту гдје га је једино могуће про­на­ћи, срести га и с Њим се сјединити. Овакав тип дубинскопси­хо­лош­ке рели­гије касније ће нам оста­вити Јунг. У њој би психотера­пеут требало да игра улогу сличну свеште­ни­ку у религијама. Схватио сам да сваки метод у коме је потребан пос­ред­ник због тога се врло брзо извитоперује, па сам у нашој јоги учени­ка ос­л­­о­бо­дио свих веза и зависности, и она је за сада једини метод у коме никоме не треба тутор да би тај стигао до просвјетљења.

        У оквиру ове ендноте у књизи Срби, огледнимо се наводио дио из књиге Наша јога и просвјетљење, па иако је ово мој текст извод ћу означити наводницима.       

        «На путу до таквог стања, до тог најузвишенијег циља, Његош уз Јунга ће нам бити један од двојице главних (а узгре­д­них има срећом доста) тумача хијероглифа на путоказима с којима ћемо се сретати на врлетном и тијесном путу до уских врата што во­де у живот или у царство Божије у нама, како је исти циљ  просвет­ље­ње – именовао Исус.

      Уколико се питате зашто уз Јунга као другог од основних води­ча до циља на путу наше јоге узимам Његоша, а не Исуса да вашој знатижељи дам одушка рећи ћу укратко. Његош, иако је био до­стигао стање просветљења на самосвојан и аутохтон начин, ко­ји, премда је у Лучи микро­козма приказан као религијски, стварно је суштински ближи методу воље и знања, дакле медитације, него путу вјере у Бога и спаситеља или путу молитве – касније је живио у оба царства, зе­маљ­ском и небеском, (што је циљ и метода наше јоге), или, речено језиком аналитичке психоло­гије, био је центриран у оси (на средини) између два могућа људска центра; ега или Ја (што је прости, опште­људски наш центар) и Сопства (што је Божански цен­тар у нама), који се достиже езотериј­ском обуком и сопственим на­стојањем да уђемо у његово гравитационо поље, у поље Бож­а­нске милости, како то стање именује хришћанство. Друго, језик Његошев нам је (увелико, иако могу­ће на први поглед тако не изгледа) ближи него Исусов. Исус је говорио у параболама и немо­гу­ће је да га човјек који је у егу схвати без тумачења, без пре­во­ђења, али ни тада то не иде једно­с­тавно. Да би се појмио Исус (али и мистичко хришћанство) човјек прво мора добро упоз­нати и у себи прихватити филозофију јоге (или коме тако више одговара, фило­зоф­ску основу цјело­куп­не духов­ности древне Индије), јер то је ду­ховни извор с кога је (поред осталих извора) пио и Исус, и што га је довело до стања просветљења (по степену једног од малобројних најсјај­нијих, иако је немогу­ће чињенично доказати да је Исус био на езотеријској обуци у Индији, његов језик (највјеро­достојније за­би­љежен у Гностичким Јевањђељима) – посматран са становишта циља – језик је који је исти као и језик јоге и Буде. То је језик који метафорично изриче панегирик стању просветљења, али оно што у том језику данашњег човјека мора да збуни је потпуно негирање било каквих вриједности овоземаљског живота. Ако узмемо кул­тур­но-цивилизацијски ниво људи којима се Исус обраћао, јер је тада пут познат као пут преданости или љубави био једино њима при­м­јерен духовни пут, могуће је да и схватимо то што је он, узмимо за примјер, пробајући да љу­ди­ма представи вриједност злата при то­ме се служио метафорама у којима је потпуно негирао вриједност жељеза, али се данашње верглање партитуре библијских Јевањђелиста, на никад схва­ћену основну Исусову поруку, од стране свештеника доима свакојако (ето да не кажем и за на­глу­ве уши непод­но­ш­љи­во, иако је баш тако), само не онако како би то они хтјели да буде, јер људи очито примјећују да њихове ријечи нису у сагласности с њи­ховим дјелима, са животом, или уко­лико тако и јесте у неком изу­зе­т­но ријетком случају, тада је живот тог дотичног неприродан (ушко­пљен) и практично за већину других данашњих људи неприх­ватљив, што је и разумљиво, јер није при­родно да човјек наго­не потискује већ да их иживи и потом превазиђе».

      (У својој поменутој књизи, писаној 1995. г. кажем, да иако је немогу­ће чињенично доказати да је Исус био на езотеријској обуци у Индији, његов језик, највјеро­достојније за­би­љежен у Гнос­ти­чким Јевањђељима, – посматран са становишта циља – језик је који је исти као и језик јоге и Буде). (...)

      Неки свештеници сматрају да је владика Раде „застранио“ и св­о­јом красном (еротском) пјесмом Ноћ скупља вјека. Манд­ић рече да зна шта је главни адут противника Његошеве канониза­ци­је али да то неће да саопшти, за сада. Луча микрокозма је, суштин­с­ки, на гностичким (и богумилским) траговима богоспознаје. Она је и св­о­јеврсно опи­јело правовјерном, а то значи и право­с­ла­в­ном хриш­ћан­ству. То је главни разлог због којега СПЦ Његошу није већ дала оно мјесто за које свештеник Мандић мисли да му при­пада. (Разлика између просвјетљеника и светитеља или свеца је у томе што је просвјетљење духовно постигнуће и да поводом тог постигнућа просвјетљеник може да се понаша обично као и други људи. Његово постигнуће могу запазити само врло ријетке особе, а у правилу он о свом постигнућу говори малобројнима. Његош је о свом постигнућу могуће разговарао једино са својим учитељем коме је и посветио Лучу. О свом постигнућу просвјетљења нисам говорио никоме док нисам имао о томе књигу припремљену за штам­пу. Просвјетљеник ни од кога не тражи ни да вјерује у његово постигнуће, а камо ли да му даје неко признање. А неко пост­ху­м­но постаје свецем ако га Црква којој је припадао, прогласи за светитеља).   

      А сада да видимо кога хришћанске Цркве проглашавају за све­­­ца. У првом реду онога ко је на неки начин допринио јачању црк­ве­не институције, било омогућавањем Цркви да постигне посе­бан статус (за што је код Срба примјер св. Сава) или материјално-финан­сиј­ски (као краљ Милутин) или код Хрвата да се у католичанство пре­веде што више Срба-православаца или их се што више побије, како би ка­то­лич­ки простор био очишћен од „шизматика“ (како је чинио кар­ди­­нал Сте­пинац). Затим случајеви као Мајке Терезе, која је светост за­служила искључиво ширећи католичанство, тако што је дјецу сиромаш­них хиндуса, под плаштом хуманитарног ра­да, преводила у католи­ке, а из присне преписке, неким случајем, буду објављена и писма у којима она пише својим сестрама у вјери да не вјерује да има Бог и да мисли да Исус није ни пос­то­јао, већ да је све измишљено, и ово објави човјек задужен у име Цркве да среди њену заостав­ш­тину за објављивање. А нпр. Мајстор Екхарт, својим просвјетљењем, тј. оним што је рекао и написао након тога, заду­жио је хриш­ћан­­ство (мисти­чно, оно које је једино на трагу Исусовог на­у­ка) више него скоро иједан католички светитељ, али Црква њега, не да није прогласила за светитеља, већ га је због изговореног изво­ди­ла пред инквизицијски суд, што је условило његову рану смрт.

      Ка­ко Црква, која своје царство заснива на дјелима, а не на оно­ме што човјек јесте, да прихвати ове Екхартове ријечи: „Људи не би тре­ба­ли толико размишљати што да чине; него би требали помис­ли­ти што да буду. Јер не посвећују дјела нас, него ми требамо пос­ве­тити дје­ла“. Или када говори о свом достигнутом стању духа и спознаји Ис­ти­­­не, он вели, „ако би се Бог могао одвратити од Истине, ја бих се ве­­зао уз Истину и хтио бих оставити Бога“. Овдје Екхарт ријечју Бог алудира на Цркву и не треба нас чудити што му је судила Инк­ви­зи­ција. Јасно је да Црква, када од­лу­чује да неког прогласи за све­титеља, не оцје­њује га према оно­ме што је тај био, већ шта је чинио (за Цркву).

      Његош, осмотрен са тог становишта – срећом – не испуњава основни услов да буде проглашен за светитеља, јер он није ништа уч­и­нио за Цркву. Напротив! Његов биограф (Ме­да­ковић) наводи да је владика само два пута у години предводио литургију, о Божићу и о Васкрсу, а да је сваки пут пред те дане постајао видно нервозан. Зашто? Зато што му је била јасна испразност литургије и то да су „Јевањђеља штури, двосмислени и често противречни списи“, па се бар ријетким предвођењем литургије хтио разликовати од оних који „засљепљујући друге тако прикривају своје сљепило“.

      (Његош, као и свјетовни владар мале државице са свих страна опкољене непријатељима, није могао остати „свет“, па му ни због тога не би било прикладно мјесто на српском светитељском трону, ако би узели за претпоставку да ће Трон бити „провјетрен“).

      Како у књизи о просветљењу пишем, епископ Николај Велими­ро­вић био је стигао до самог прага луче у Његошевој Лучи,  но, вје­ро­ва­т­но, због тога што је припадао цркве­ној хијерар­хији (упркос чак и чињеници да је „нарочито урањао у свештене и философске књиге  Индије“), није праг преко­рачио. Он истиче да „Његош верује само оно што хоће и може и 'не трпи регуле' са стра­не, као што их не трпе ни горе, у који­ма је рођен. Он је сам регу­ла­тор своје вере“. 

      Подсјећа ли то на ово. „Богумили су се одликовали раци­онал­но­ш­ћу; били су противници верских симболизација, апстрактних те­о­­рија и догматизма; тражили су да се Христова вера разуме онако како је проповедана, без Старог завета, проста и једноставна, али дубоко по својој суштини. Одбацују крст и крштење деце, причест, васкрс мр­т­вих. Не верују у чистилиште и загробни живот. Љути су противници хијерархије и нехришћанског сјаја цркве… Богумилство је, у ст­в­а­ри, низ учења која потичу од старих гностика, а имају дубљих ве­за са павловцима и манихејцима“(Владимир Ћоровић). Његоша се опту­жи­вало, за што је Луча повод, да је у души био богумил. Слушао сам од по­з­на­валаца православља да је до почетка XX вијека постојало једно Житије о св. Сави (које је потом нестало) у коме је он у млађим годи­нама представљен као прикривени сљедбеник богумилства.   

      Која Црква може прихватити за свеца онога који је био толи­ко самосвојан, као што то бјеше Његош? Ниједна! Ошо за просвјет­ље­ног рече да „он постаје слободан од сваке везаности: религиј­ске, идеолошке, теолошке, филозофске, јер он сада има властиту визи­ју. Нема потребе да зависи од било кога. Не требају му никакви спаситељи, он је већ спашен“. Његош није био свет, светац, већ христ, који није вјеровао у дог­мат­ска чуда, као нпр. у то да је могуће да мртво тијело оживи, али је прихватао да је могуће „оживити“, васкрснути Душу која је у нама заробљена, што се дога­ђа просвјет­љењем (из које чи­ње­нице је створена догма о Исусо­вом оживљавању Лазара, која, када о њој говоре свештеници доима се крајње глупо). Вјеровао је у тачност учења о реинкар­на­цији. Није прихватао ауторитет Цркве, што је типично за просвјет­љеника. Није био теолог, јер онај ко Бога открије у себи, у срцу, тај о ње­му не „лупа“ главом, не ствара теорије о њему.

      Једном на прим­је­дбу да је пјесму ту и ту написао као чов­јек, а не као високо црквено лице, Његош је одговорио: „Лакше је бити вла­ди­ка но човјек! И ако сам у једном од тога двога ваља­стији, више марим да по мојој смрти свјет жали човјека него вла­ди­ку“. Неке владике очито потврђују да је лакше бити владика него човјек и такви углед СПЦ толико срозавају да га други, од упро­паш­ћивача, својом узо­ри­тошћу – тим малобројним се клањам – не могу спасити. Зато би од Синода, овог или иног, било огавно да одлу­чу­је је ли Његошу мје­сто међу светитељима или није. Било би скан­да­лозно, а духовно виђе­но крај­ње ругобно, да неки а ла кача­ве­нде, пахо­мије, филарети, и њима слично духовно и морално биједни људи или а ла амфилохије, атанасије итд., догматичношћу сасвим засљепљени, ишта, ама­баш ишта – па било то и похвално –, кажу о Његошу, а не још и да они нешто о Њему одлучују.

      На почетку сам рекао да је за Његоша, као и иначе, свјетлост симбол освјешћености несвјесног, а епископ Николај пише: „Вера Његошева јесте вера у светлост, његов морал састоји се у љубави према светлости, његова генијалност у светлосном ентузијазму. Његош је врло сличан великом персијском веро-оснивачу Заратус­три. Заратустра је живео двадесет година у пустињи пре него је пос­тао обасјан. Његош је живео свега тридесет и девет година, и свих тридесет и девет у пустињи. То је разлика, и изгледа сва, изузев оних разлика које је развитак човечанства у току неколико хиљада годи­на собом донео. Но да је Његош живео у време Заратустре, они би обојица били апостоли једне и исте вере; а да је се Заратустра родио случајно под Ловћеном, он би први постао ученик цетињског тај­но­ви­дца. Но време их је поделило својим гигантским, хиљадуго­ди­ш­њим корацима, и они се нигде више не додирују до у храму Бога светлости“.

          Овим Николај индиректно каже, а тако и јесте, да је Његош нама дао основу за религију просвјетљења, али ми о томе појма неимасмо. Епископ Николај није био спреман да се жртвује, да себе угради, а могао је, у темеље те, за Србе би било, препо­ра­ђа­ју­ће религије. Да је то учинио, да је постао првим апос­толом Ње­г­о­шеве религије, урадио би далеко благородније дјело за Србе од оно­га које му је обез­би­је­дило мјесто на трону српских светитеља.     

      Жалим што епископ Николај свој, заиста огроман по­тенцијал, није ставио у службу званичног инаугурисања Религије Његошеве већ је, нажалост, свој потенцијал протраћио. Ако неки Србин не зна шта да чини са собом или од себе, сигурно му, за утјеху, неће по­моћи да у „вла­д­и­­чином хље­бу” тражи новчић, што је у овом слу­ча­ју ме­та­фора за путоказ до „пречистог раја Христо­вог”, јер ја, као онај који сам тај рај (у себи) остварио, у стању сам прозријети да епископ није знао пу­токаз ка Исусовом Царству Божи­јем, пре­чи­с­том рају Христо­вом, већ је само робовао хришћанској догми.

      Учени­ци питаше Исуса, какво је Царство Божије, а он им одговара: „Царство Божије је као пастир који је имао стотину ова­ца. Једна од њих је скренула с пута, и то баш она најбоља. Пас­тир остави свих де­в­едесет и девет оваца, и поче да тражи ону једну све док је нађе. Изморивши се, он рече овци: ‘Волим те више од свих осталих’“.

      Епископ Николај Велимировић имао је потенцијал да се издвоји од стада (свештеничког), а да је тако учинио, да је пос­тао првим апостолом Религије Његошеве, „Царство Божије“, Бог би га тражио док га не би нашао и рекао би му: волим те више од свих осталих; оних који о мени само трабуне, а тако чине зато што ме нису спознали. Ти си ме спознао, захваљујући томе што си с њихо­вог пута скренуо, и зато ћу „причислит те у вјечно блаженство“.

      Туго српско-црногорска, видим да „ад на мене са прок­лет­с­т­вом риче, / сва му гледан гадна позоришта; / ал’ на судбу викати не смијем / – надежда ми вољом творца блиста! “, као и код Ње­гоша и сваког просвјетљеника, без обзира на свјетовне околности.

          Иначе да није тако, зар бих био у стању овако здраворазумски писати и тако покушати Србима отворити очи, тј. принијети им огледало. Моје раније објављене књиге показују да сам за то био ква­ли­фи­ко­­ван, а и позван од, да тако кажем, онога што зовемо Вишом силом.

За растанак овом приликом, пружам вам прилику да прочитате почетак књиге Срби,огледнимо се! – опстати или нестати? Мото:

          Вода је најпознатији симбол за несвесно. Онај ко се за­гле­­­да у огледало воде, тај ће свакако најпре угле­дати сво­ју сопствену слику. Онај ко полази к самом себи, ризи­кује сусрет са самим собом. Огледало дубин­ске психоло­гије не ласка, већ верно одражава оно што у њега гледа, односно оно лице које ника­да свету не показујемо, јер га скривамо путем мас­ке, образине (Персоне). То огледало се налази иза маске и показује право лице. То је прва проба храб­ро­с­ти на путу у унутрашњост, проба која је довољ­на да већи­ну људи застраши, будући да сусрет са сопственом Сенком (несвесним) спада међу оне непри­јат­не дога­ђаје које човек тежи да избегне све док је у ста­њу да све што је негативно у њему пројицира на друге.

                                                                                                      Карл Јунг

          Отпочињући писати књигу до сада ниједном ни­сам био у не­до­умици како почети; како читаоца (ову ријеч ћу употребљавати за особе оба пола) на приступачан му начин увести у оно с чим га желим упознати, чему га књи­гом имам намјеру поучити, а поука је сврха сваке моје књиге, па и ове. Раније сам пи­­сао за ријетког читаоца и док сам писао зами­ш­љао сам га као особу себи сличну, чак и блиску, а сада ми је на­мјера да ово буде књига за ширу чита­лач­ку пу­блику, којом приликом, а у кон­тек­сту не/при­­лика с који­ма се суо­ча­ва наша цивили­за­ција, треба бацити по­глед на нес­в­јесни дио српског бића, ко­­­ји дио нас самих најб­р­ој­нији међу нама не могу видјети, а ријетки, који би могли – неће, јер, ако би тако учи­ни­ли, то би, вјероватно, значило ризико­вати уг­лед и дру­ш­тве­ни статус, за што кукавице (поменућу их ускоро) нема­ју хр­а­б­р­о­­сти, па је па­­ра­док­с­ално да же­лим поучно писа­ти за народ о ономе о чему многи ­ум­­ни Срби не желе ишта да сазнају или, ако су нешто и сазнали, да то ка­жу, како би наша ств­а­­р­­н­о­ст била битно дру­га­чија. Зато ме пи­сање на свој начин, у вре­мену по­ва­м­пи­ре­ња мит­ма­­није и сличних ду­хо­в­­но не­дје­лот­вор­них пракси, што је ја­сан знак националне неу­ро­ти­ч­ности, асоцира на Сизифову актив­ност у хáду, али ако, што би рекао Његош, јунаку се чешће пута хоће / ведро небо нас­мијат грохо­том.

Ономе, коме се и небо хоће насмијат грохотом, скоро би било невјероватно да му се не насмију и неки људи.

---

[i] Мајкл Бејџент, Ричард Ли, Хенри Линколн: Света крв, Свети грал, METAPHYSICA, Београд, 2005., стр.: 256-271.

[ii]  Оп. цит., стр.: 254.